Sebe vidim kao patuljka. Onog patuljka iz priča. Da, baš onog s crvenom kapicom i crvenim kaputom. A plave mu hlače upadaju u svačije oči. Nos mu je trokutast, a oči plave.
Tako se jednog dana u školi dogodilo čudo. Svi su odjednom narasli preko noći. Tog dana su me pokušali istući. No nisu uspjeli jer sam iskoristio tajno oružje: svoju veličinu. Provukao sam im se između nogu i sakrio se u obližnji grm. Tamo sam čučao i molio Boga da me ne nađu. Zvonilo je. Svi su utrčali u školu, pa čak i ja. Imali smo Kemiju. Jej! Kemija! Baš sam se veselio jer ćemo raditi pokus. Ali tu je bila jedna loša stvar. Bio sam premalen da bih mogao pomoći kao drugi. Bio sam tužan. Kad je završio sat, svi su mi se rugali.
Škola je završila. Stigao sam kući. Pojeo sam ručak i krenuo na trening. Tamo su svi također bili veliki. Svi osim mene, malog jadnog patuljka. To je bilo dobro. Svima sam se provlačio između nogu. Trening je završio. Kući sam išao pješke. Na putu sam sreo bivše prijatelje iz bivše škole. Malo smo popričali i krenuo sam dalje. Stigavši kući počeo sam pisati zadaću, učiti i nakon toga se zabavljati.
Dan mi je prošao, a da se nisam ni okrenuo. Bilo je veče. Otišao sam u krevet i zaspao. Sljedećeg se jutra u školi sve vratilo u normalu. A ja sam i dalje ostao najniži dječak u razredu.
Karlo Defranceschi, 7.b
